Ljubav i strah

Vrisak.Ponovo nocna mora,vec petnaestu noc za redom kako me posecuje.Jedan te isti dogadjaj,jedan te isti strah i osecaj nemoci.Lezim u svojoj sobi i razmisljam.Mnogo losih dogadjaja u previse kratkom vremenu.Saobracajna nesreca i otvoreni prelom kolena,roditeljske svakodnevne svadje i dogadjaj koji bih najvise volela da zaboravim.Razmisljam i shvatam da vec petnaest dana nisam nigde izasla,cak sam i u skolu prestala da idem.Sve zbog straha.Zbog osecaja nemoci i zato jer nemam snage da se suocim ponovo sa svetom.Znam da moram da se trgnem iz svega toga.Da nastavim dalje.Moji roditelji zaokupljeni svojim problemima i svadjama ne primecuju da se samnom nesto dogadja.Sa jos jednim jutrom koje sam docekala na prozoru svoje sobe dosla je i odluka da je vreme da ponovo izadjem iz kuce,da se ponovo smejem i sastanem sa prijateljima koje znam iz detinjstva.Okrecem broj telefona.Nakon nekoliko zvona javlja se glas koji tako dobro poznajem.Moja najbolja prijateljica Suzana.
        -"Halo?"
        -"Suzi,sta radis?"
        -"Draga,sta je sa tobom?Vec petnaest dana te zovem,saljem poruke.Tvoji kazu da si nesto bolesna.Sta ti je?"
         -"Nista Suzi.Moje neke bube.Znas ti mene.Nego mislila sam da se veceras okupimo i da odemo na teren na jedan mec odbojke."
        -"Naravno draga.Drustvo ce biti odusevljeno kada te bude videlo.Nedostajala si nam svima."
        -"Vazi,Suzi.Posalji mi samo poruku u koliko sati i gde me cekate,pa se vidimo."
        -"Dobro,draga,hocu.Ljubim te"
        -"I ja tebe."
   Nakon sto sam zavrsila razgovor sa prijateljicom zapalila sam cigaretu i sela da razmisljam.Suzi je bila moja najbolja prijateljica,nikada nista nisam krila od nje.Sve je znala.Za moj prvi poljubac,prvu losu ocenu,za probleme u mojoj porodici...Delile smo dobro i zlo.Da li imam snage da joj ispricam kako je njena prijateljica zlostavljana?Da li imam snage da priznam da nisam onoliko jaka kao sto svi pa cak i ona misle?Da li imam uopste pravo da srusim njene iluzije kako su svi ljudi koji nas okruzuju od malena dobri?Ne,odlucila sam,ovaj strah,ovu bol necu podeliti ni sa njom ni niskim drugim.Sa tim cu morati sama da se izborim.Dan se vuce,kao i ja po kuci.Nije mi do izlaska,ali znam da moram.Moram da nateram sebe da nastavim da zivim normalno kao da se nista nije desilo.Moji roditelji su iznenadjeni mojom najednom stecenom zeljom da ponovo izadjem sa drustvom.Pripisuju moje ponasanje tinejdzerskim godinama.Neka ih,bolje je tako.Oko pet sati stigla mi je poruka od Suzi da ce celo drustvo doci po mene u sedam.Laknulo mi je.Iako svi zivimo u blizini ne zelim da provedem ni jedan minut sama.Za to jos nisam spremna.Zvoni interfon i cujem moju veselu druzinu kako me zove da sidjem,da me cekaju ispred zgrade.Kada su me ugledali poceli su da me grle i ljube.Srecni su,kazu,sto me ponovo vide.Znam da jesu.Nikada nismo bili tako dugo razdvojeni.Finansijska situacija u nasoj zemlji retko je kome dozvoljavala da ode na more ili negde na odmor.Jedino gde bi isli bilo je to kod moje bake i deke na selo.Ali i tamo smo isli zajedno.Dogovor je pao da odemo na jedan od boljih terena za odbojku u nasoj okolini.Taj teren i park je bio u privatnom vlasnistvu coveka koji je imao kucu.Jednog od onih mocnih bogatasa u zemlji poharanoj siromastvom i ratom.On ga je napravio za svoju decu,ali nikada mu nije smetalo sto se tu okupljaju i druga deca i tinejdzeri.Nikada ga nismo ni videli,samo jednom iz daleka.Brzo sam shvatila koliko mi je sve to nedostajalo.Koliku sam gresku napravila izolovavsi samu sebe.Vesela graja mojih drugara i smeh brzo su me naterali da zaboravim na sve lose u poslednje vreme.U jednom trenutku potrcala sam da udarim loptu.Koleno,koje se tek skoro donekle oporavilo me je izdalo i osetila sam kako udaram u nekoga i zajedno sa njim padam na pod.Dizem glavu i ispod sebe vidim prelepe zelene oci koje me gledaju.Usne,pune,nasmejane.
          -"Oprostite,nisam vas videla." 
          -"Nema problema,devojcice.Desava se."
     Netremice sam gledala u te zelene oci i izgubila pojam o normalnom ponasanju.Umesto da ustanem i sklonim se,nastavila sam da sedim na coveku i blenem u njega.Tek kada je procistio grlo,shvatila sam sta radim.Pocrvenevsi od sramote,promucala sam izvinjenje i posla da ustanem.Istog trenutka shvatila sam da koleno ponovo nece da me slusa i da nema teoretske sanse da ustanem.Shvatio je,ne znam kako ali jeste.
       -"Drzi se za mene,devojcice.Odnecu te do klupe."
    Pre nego sto sam stigla da se usprotivim,sa lakocom sa kakvom neko podize pero,ustao je i sa sobom podigao i mene.U tom trenutku shvatila sam da se nalazim u istoj bespomocnoj situaciji kao i pre dve nedelje i preplavila me je panika.Ovaj muskarac je bio jos jaci,vislji,pred njim sam jos bespomocnija.Doneo me je do klupice i nezno spustio.Rekao do vidjenja i otisao.
    Ubrzo nakon toga,drustvo je odlucilo da je vreme da se vratimo u krug nasih zgrada.Osecala sam da jos uvek ne mogu da stanem na koleno i pod izgovorom da zelim da popusim cigaretu a da to svakako ne mogu ispod prozora sa koga roditelji mogu da me vide,ostala sam sama.Znala sam da ce mi trebati neko vreme da bi koleno ponovo pocelo da me slusa.Zapalila sam cigaretu i zagledavsi se u daljinu stala razmisljati o svom zivotu.
    Odjednom se iz mraka pojavio covek na kog sam se pre nekog vremena srusila.
         -"Jos te boli,devojcice?"
         -"Kako si znao?"
         -"Video sam bolan izraz lica dok si pokusavala da ustanes."
         -"Aha...."
   Prilazio mi je i odjednom je posegnuo za mojom nogom.Uplaseno sam se trgla,ali nisam uspela da izvucem nogu iz njegovog stiska.
         -"Ne boj se.Ja ti necu nauditi."
    Pogledala sam ga.U ocima mu se videlo obecanje.Ne znam zasto verovala sam mu.
         -"Ok."
         -"Ko ti je to ucinio?"
         -"Saobracajna nesreca.Trenutak ludosti sa koje strane,slabosti sa strane mog decka i to je to."
         -"Ne mislim na to,i ti to znas."
         -"Nego?"-upitala sam iznenadjeno.Nisam shvatala o cemu prica.On svakako nije mogao da zna za moju najmracniju tajnu,svakako nije moga da zna za moj najveci strah.
        Pogledao me je u oci.Zele oci odavale su nestrpljenje i ljutnju zbog necega.Sta sam uradila da ga naljutim,upitala sam se.
        -"Znas na sta mislim,ne pokusavaj da me predjes.Vidjao sam na ratistu kako se ponasaju silovane zene i devojke.Vidjao sam isti takav strah kada bi ih neki muskarac samo dotakao pa makar i na trenutak."
      Malo je reci da sam bila sokirana.Zar je moguce da je on,covek kojem ne znam ni ime,covek sa kojim sam provela tek malo vise od pet minuta,uspeo da shvati sta mi se desilo a moji rodjeni roditelji nisu.Ili ih nije bilo briga?Nisam zelela da shvati koliko je u pravu,nisam zelela ni skim da pricam o tome.Okrenula sam sve na salu.
          -"Ako mislis da si vidovot,moram te razocarati.Ovog puta si pogresio."
     Pokusala sam da se nasmejem,ali stisak na mom kolenu se pojacao i jauknula sam od bola.Pogledala sam ga iznenadjeno.
         -"Oprosti,devojcice.Ali sada ce grc popustiti i moci ces normalno da hodas."
         -"Hvala",promucala sam i nesvesno stavila ruku na njegov obraz.
    Ovog puta on je bio iznenadjen.Pogledao me je,a ja sam pomno proucavala njegove oci.Nisu bile zele vise,pod svetloscu ulicne lampe bile su skoro pa zute.
         -"Tvoje oci menjaju boju.Da nisi vampir?"
    Nasmejao se.Na licu mu se ocrtavala neverica i zabavljenost.
         -"Nijedna me jos nije nazvala vampirom.Ali ako mislis da promenis temu ni ne pokusavaj.Necu te pustiti odavde dok mi ne kazes ko ti je to uradio."
         -"Ne znam ni kako se zoves ni ko si ti.Zasto bih pricala sa tobom o necemu o cemu ne zelim da pricam ni sa najboljom prijateljicom?Zasto bih tebi pricala nesto sto nisam rekla nikome?"
          -"Zovem se Milos.Znas za mene.Svi znaju za mene.Komandant sam elitnih jedinica.Vlasnik sam ovog parka.Tvoji prijatelji su suvise naivni i nevini da bi shvatili sta ti se dogodilo.Ja nisam."
           -"Ne mogu da verujem.Pricam sa najvecim herojom danasnjeg vremena.Ali to ne znaci da cu ti se ispovedati.Ok,znas sta mi se dogodilo i to je dosta.Ne zelim da spominjem ime tog coveka.Niti da se secam sta mi je uradio."
         -"U redu.Razumem.Koliko ti je godina?"
         -"Sesnaest.A tebi?"
         -"Dvadeset i devet."
         -"Trebala bih da krenem.Zabrinuce se za mene."
          -"Zelis li da te ispratim?"
          -"Bilo bi lepo ako imas vremena.Jos uvek me je strah a i ovo je prvi put posle dve nedelje da sam izasla napolje."
          -"Naravno."
   Polako sam ustala sa klupice i shvatila da me koleno vise ne boli.Pogledala sam ga i nasmesila mu se.Laganim korakom krenuli smo niz ulicu prema mojoj zgradi.Do moje zgrade nijedno od nas nije vise progovorilo.Kao da reci nisu ni bile potrebne,kao da smo se razumeli i bez njih.Kada smo stigli do zgrade,okrenula sam se prema njemu i nasmesila.
            -"Hvala ti."
            -"Nema na cemu.Ako ti ikada ista zatreba,razgovor ili bilo sta drugo,znas gde mozes da me nadjes."
            -"Znam.Hvala na ponudi."
   Pogledala sam ga i iznenadivsi i sebe i njega podigla se na prste i poljubila ga u obraz.Neko vreme je samo stajao i gledao me a onda je podigao ruku,prstima presao preko mojih usana i spustio ovlas poljubac na njih.
            -"Vidimo se."
   Samo sam klimnula glavom,okrenula se i otisla.
   Jos uvek sam bila pod utiskom koliko te usne,pune i naizgled tvrde mogu biti tako meke i nezne.Moja Suzi odmah je primetila da se samnom nesto desava.Povukla me je za ruku i odvukla na stranu.
            -"Sta se desava?Jel opet upadas u ono tvoje raspolozenje u kom si bila do juce?"
            -"Ne,Suzi.Samo upoznala sam jednog momka.Za deset minuta razgovora nacisto mi je pomutio pamet."
   Suzi me je pogledala u neverici.Znala je da imam momka u selu kod bake i deke,znala je da sam zaljubljena do usiju u njega.A sada stojim ispred nje i pricam joj o nekom momku kojeg sam upoznala za ovih pola sata sto sam bila sama u parkicu.
            -"A Mario?Sta je sa njim?"
            -"Ne znam Suzi. Ni sa njim se nisam cula ove dve nedelje.Zvao je na mobilni,slao poruke,ali nisam se javljala niti odgovarala na poruke."
            -"Sta se desava,draga?Sta te muci?Nesto nije u redu,samo ne znam sta.Zadnji put kad smo bile zajedno pricala si mi kako mislis da je vreme da poklonis nevinost Mariu a onda si jednostavno prestala da se javljas i sada mi govoris kako ne znas sta je sa Mariom i kako ti je pamet pomerio momak sa kojim si deset minuta razgovarala."
     Zabolelo me je podsecanje na zelju da nevinost poklonim Mariu,sada te nevinosti vise nema.Nasilno mi je oduzeta.Ali resila sam da to ne kazem mojoj dragoj prijateljici.
            -"Ne znam,Suzi.Mario je dobar momak i volimo se.Ali dosadilo mi je da se krijemo.Vrlo dobro znas da nasi roditelji ne bi dozvolili tu vezu izmedju nas.Razlicite smo nacionalnosti,veroispovesti,a ove ratne godine su pokazale da takve veze nemaju buducnosti.Znas i sama koliko je veza i brakova puklo u zadnje vreme samo zbog toga."
             -"Znam,mila moja,ali ti si govorila da to nikada nece uticati na vas dvoje.Sta se promenilo u zadnjih petnaest dana?"
             -"Suzi i sama znas da je ovo vreme i mesto u kom smo rodjeni nateralo nas sve da odrastemo pre vremena.Razmisljala sam dosta i shvatam da ma koliko bili neoptereceni sa svim tim nece nas zaobici.Opet videcu.Moram da razgovaram sa njim."
             -"Ok.Ti najbolje znas.U svakom slucaju znaj da cu te ja uvek podrzati i da meni sve mozes da kazes."
             -"Znam,Suzi.Zato te i volim."
             -"I ja tebe,draga."
    Nakon toga vratile smo se u drustvo i nastavile da se zezamo i salimo.
    Te veceri kada sam stigla kuci bilo je neobicno mirno.Roditelji su sedeli i gledali nesto na televizoru.Pozelela sam im dobro vece malo posedela sa njima i otisla u svoju sobu.Otvorila sam vrata od terase,pustila tiho muziku i sela na topao beton.Gledala sam u uzurban grad ispod sebe i razmisljala sta cu dalje.Znala sam da nema smisla odugovlaciti razgovor sa Mariom.Znala sam da njemu moram reci istinu.Ali kako?Kako reci da je neko drugi uzeo ono sto je trebalo pripasti njemu.Da li ce mi verovati da to nisam zelela,da ga nisam prevarila?Da li ce me gledati sa zaljenjem,gadjenjem ili ce jednostavno sve ostati kao sto je i do sada bilo.Kako god bilo morala sam razgovarati sa njim.Poslala sam mu poruku i upitala ga hoce li sutradan biti kuci,rekavsi mu da bih dosla kod bake i deke pa da se sastanemo na nasem starom mestu.Odgovorio mi je samo da ce biti i da me ceka.Znala sam da je ljut.Izasla sam u dnevni boravak i zatekla tatu kako sam sedi tamo.Moj tata,najbolji na svetu.
             -"Tata gde je mama?"
             -"Otisla je da spava.Sto ti lepotice tatina ne spavas?"
              -"Razmisljala sam o necemu.Baka i deka me dugo nisu videli.A sutra je subota.Mogla bih otici kod njih i vratiti se u nedelju.U ponedeljak je vec vreme da se vratim u skolu."
              -"Sada se dobro osecas?Nemoj da mislis da nisam primetio da se cudno ponasas samo sam cekao da mi sama kazes sta nije u redu."
   Naterala sam sebe da se nasmejem.
             -"Nemoj da brines tatice.Samo ljubavni jadi zaljubljene skolarke."
   Nasmejao se na to i rekao."Ko sme da sikira moju lepoticu.Samo ti reci i tata ce njega da sredi."
    Zagrlila sam ga,poljubila u obraz i rekla da znam,ali da cu ovoga puta sama da sredim.
              -"Moja lepotica je porasla.Ponosim se tobom."
              -"Znam tata.Volim te.Laku noc."
              -"Laku noc kceri."
              -"Nego nisi mi rekao,mogu li da idem sutra u selo?"
               -"Naravno,sine.Baka i deka ce biti odusevljeni kad te vide."
               -"Hvala,tata."
    Spremila sam se za spavanje i legla.Znala sam da me ceka jos jedan kosmar i jos jedna besana noc.Taman sam sklopila oci kada me je telefon ujednacenim zvukom upozorio da mi je stigla poruka. 
                 "Devojcice,zelim ti laku           noc i lepe snove.Nadam se da sam ti pomogao na neki nacin."
    Bila sam sokirana.Odakle njemu moj broj telefona?
                 "Jesi,Vampiru.Koleno me vise ne boli.Hvala ti jos jednom na svemu.Odakle ti moj broj?"
                  "Opet sam vampir,ha?Kada me neko zanima ja saznam broj telefona.Mozemo li se videti sutra uvece u parkicu?"
                  "Ne,nisam u gradu.Idem za vikend kod bake na selo.Moram da porazgovaram sa deckom i kazem mu sta se desilo."
                 "Hm,imas decka?"
                "Imala sam ga,ali nakon sto sam ga ignorisala dve nedelje i nakon sto sazna sta se desilo cisto sumnjam da cu ga imati."
               "Jedino ako je budala pa te ostavi zbog toga.U svakom slucaju ako zelis kad se vratis javi se."
               "Ok.Laku noc."
               "Laku noc."
   Tu noc nije bilo kosmara.Celu noc su ne kroz san pratile zelene oci koje menjaju boju pod ulicnim lampama.